the stardust - memory project

НА РАСКРСНИЦИ СВЕТОВА

Митровица је место на раскрсници светова коме нико, и никада, није успео да заледи балканску врелину; место непомирљивих супротности које на неки чудесан начин коегзистирају. Корачају, једно поред других, вековима, Срби, Турци, Албанци, Јевреји, Немци, Чеси, Енглези, Горанци, Бошњаци, Роми; рудари и трговци, сточари и земљорадници, професори и студенти, уметници и интелектуалци, рибари и фотографи, бурекџије и посластичари, попови и имами. Спаја их и раздваја, у недељиву целину, крст и месец. Џамија Бајрам Паша Иса Бег и Храм Светог Саве, Ибарска џамија и Црква Светог Димитрија. Митровица је била и остала град верујућих људи, исламске вероисповести, православних, католика. Везује их јединствена судбина оличена у споменику српским и албанским партизанима, рударима, саграђеног у част бораца који су погинули у Другом светском рату; и тежак живот и прегалаштво у руднику „Трепча“, једном од већих југословенских индустријских комплекса. Митровица је и град комуниста и радника, некадашњи симбол социјалистичког самоуправљања и провредног процвата, братства и јединства. Свађа их различита историја представљена у споменику Кнезу Лазару у северном делу града и портрету Исе Бољетинца у јужном делу. Митровица је била, и остала, и српски и турски и албански град. Повезује их заједничка радост у Хамаму и заједнички интерес у Бошњачкој Махали. Митровица је била, и остала, и град господе, уживања, трговачко средиште, центар занатства. Одликује их супарништво у истоименим фудбалским клубовима из северног и јужног дела града. Митровица је била град спорта и витешког надметања. Обогаћује их уметност и фестивали, Норт сити џез и блуз фестивал и Green fest. Митровица је постала и град музике и град мурала. Подмлађује Универзитет и факултети. Митровица је, по просеку година њених становника, постала најмлађи град на свету. Спаја их, а раздваја, одувек, река Ибар, и мост на њему, и данас живи доказ да не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за Божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Митровица је место које показује вековима, и данас, како на овој земљи не може бити доброте без мржње, ни величине без зависти; али ни најмањег предмета без сенке.

At the Crossword of Worlds

Mitrovica is placed at the crossword of worlds, and nobody has ever managed to cool off its Balkan heat; it’s a site of irreconcilable opposites coexisting in a mysterious way. Here they are, walking through centuries, side by side: Serbs, Turks, Albanians, Jews, Germans, Czechs, English, Gorani, Bosniaks, Roma; miners and merchants, cattle breeders and farmers, professors and students, artists and intellectuals, fishermen and photographers, burek masters and pastry chefs, priests and imams. They are connected and divided by the cross and the crescent. The Bayram Pasha Isa Bey Mosque and the Saint Sava Temple, the Ibar Mosque and the Saint Dimitry Church. Mitrovica was and remains the city of believers, of Islam, of Orthodox and Catholic Christianity. They are united by a unique destiny, embodied in the memorial to Serbian and Albanian partisans and miners, combatants killed in WWII. They are also united by hardship and Herculean work in the Trepcha Mines, one of the largest Yugoslav industrial complexes. Mitrovica is also the city of communists and workers, a former symbol of socialist self-management and economic prosperity, brotherhood, and unity. They are disunited by different histories, represented by the memorial to Prince Lazar in the northern part of the city, and the portrait of Isa Boljetinac in its southern part. Mitrovica was, and remains, a Serbian and Turkish and Albanian city. They are drawn together by their common love of Hamam and their common interest in Bosniak Mahala. Mitrovica was and remains the city of gentry and enjoyment. It is also a trade and craftsmanship center. They are banded by football and separated by the rivalry between two eponymous football teams, one in the north, the other in the south. Mitrovica has always been the city of sports and knightly competition. They are enriched by art and festivals: The North City Jazz and Blues Festival, and Green Fest. Mitrovica has become the city of music and murals. They are rejuvenated by the university and faculties. On account of the average age of its inhabitants, Mitrovica is the youngest town in the world. They have always been both soldered and unsoldered by the Ibar RIver. Its bridge still testifies that there will always be great, creative, and soulful people, who will build lasting things in the love of God, in order to make their country more beautiful, and human life in it easier and better. Mitrovica has asserted through the centuries that on this earth kindness cannot exist without hatred, nor greatness without envy, nor even the smallest object without a shadow.


Џанина времена - Džana's Times

Постоје приче које не могу једноставно да се испричају. Такве су, на пример, приче о лепоти. Рецимо, Џаниној. Живела је у Бошњачкој Махали, тик уз обалу Ибра. Потицала из породице која се презивала Гербер. То презиме јој је баш пристајало. Била је краљица цвећа, цвеће сунца. Када прошета Махалом, и старо и младо, и Бошњаци, и Албанци и Срби из касабе, спушта поглед, зачарани њеним изгледом, неспособни да предузму нешто, недостојни да јој покажу шта би хтело њихово срце, без смелости да ступе у разговор с њом, стидећи се да је у очи погледају. А њене очи, загасите, а као осветљене изнутра, истовремено јасне и непрозирне; боје жара крви и суза, погледа оштрог, јасног, тврдог. Они ретки који би се усудили да је погледају у очи, касније би причали да су уз неверицу чекали да се тај поглед промени или ишчезне, као варка или привиђење; али поглед је, говорили би, постајао све оштрији и јаснији, а сјај у њему све живљи и јачи. Већина младића зато се помирило са судбином да је све што су могли да остваре било то да се с њом у путу сретну и, мимоилазећи се, као случајно, додирну јој макар рукав. Но, и тај овлашан додир, био би довољан да постану заокупљени њоме, опчињени и надражени њеном лепотом, осрамоћени што им је, више него што би хтели и смели, стало до ње, што је, несвесно, опонашају, изокола подражавају, прижељкују и – воле; што им се, напослетку, чини да не могу без ње. А Џана никада никоме ништа није наудила, никоме није на пут стала, нити се на кога срдила. У близини њене куће налазило се место згодно за купање. По њој је и добило име – „Џанин вир“. Када би отишла да се, лети, освежи и окупа, и када би је младићи угледали, њихова храброст и спремност да јој приђу нагло би спласла и повукла се, као светлост што гасне када сунце зађе за облак; и они, беспомоћни, схватили би да су сви у њу, као у чудовиште нестварне лепоте, заљубљени. Сан о њој, и немоћ пред њом, са истог су били извора – из Џаниног вира. Колико би њих пристало да се удави у том виру, само да је једном додирне и пољуби. Најближи Џани био је, кажу, извесни Милан. Једном, у главној улици Махале, зауставио ју је. Говорило се да су се Џана и Милан гледали нетремице као што се гледају љубавници у прве дане, или две зверке које се сударе у шумском мраку и виде једна другој само зенице. Џанина времена живе и данас, пале машту младих, па тако и данашњи клинци и клинцезе, заљубљени парови, одлазе до Џаниног вира, да се, кришом, први пут пољубе...

Some stories cannot be told in a simple way. Such are, for instance, stories about beauty. Let's say, Džana's beauty. Džana lived in the Bosniak Mahala, bordering the bank of the Ibar. Her family name, Gerber, fitted her well. Gerbera is the name of a flower, and she was the queen of sunny flowers. When she walks through Mahala, everyone, both old and young – Bosniaks, Albanians, and Serbs from the kasaba – lower their eyes, enchanted by her looks, incapable to do anything, feeling not worthy enough to tell her what their hearts long for, nor bold enough to start a conversation. Too shy to look her in the eyes. And her eyes... Dark, but like illuminated from within, clear and opaque at once; the color of blood's heat. Her look is sharp, clear, hard. Those who had dared look her in the eyes waited for her look to change or disappear like an illusion or apparition, and were surprised to find that it only became sharper and clearer, and its glow livelier and stronger. Most young men finally accepted the fate that they could hope for nothing but to touch her lightly in passing, as if by accident. Or her sleeve at least. But even such a light touch was enough to make them obsessed, enchanted and aroused by her beauty, ashamed that they cared so much they could not do without her, ashamed that they loved her. As for Džana, she had never harmed anyone; she had never stood in anyone’s way nor she had ever got angry with anyone. Close to her house, there was a nice bathing spot. It was named after her: “Džana’s whirlpool”. In the summer, Džana used to go there to take a bath. When young men saw her, all their courage and readiness to approach her would disappear, like the bright summer light when a dark cloud covers the Sun. Helpless, they would understand that all of them were in love with her fabulous, almost monstrous beauty. The dream of her, and the powerlessness before her, had the same origin – Džana’s whirlpool. Many of them would gladly drown in it for her kiss or touch. The closest to Džana was a young man called Milan. One day, he stopped her in Mahala’s main street. The witnesses said that the two of them stared at each other like lovers in their early days or like two beasts accidentally colliding in the forest darkness in which only eyes are visible. Džana’s times still live, igniting the imagination of the youth. Even today’s kids in love go to Džana’s whirlpool to kiss for the first time.


Жена пива и леда - The Ice and Beer Lady

Митровица је град заната и кафана. Заната и кафана који нестају. Ово је прича о митровачким занатима и кафанама, али пре свега о једној жени која је постала симбол одважности и страдања. У јужном делу града, породица Милић, Лука и Дана, имала је пивару, радњу у којој су правили, точили и продавали домаће пиво, настало по традиционалној рецептури. Било је то једно од најквалитетнијих занатских крафт пива у читавом региону. Користили су врхунске састојке, и то све без трунке адитива, конзерванса, вештачких боја и осталих помагала! Уз много труда и воље развијали смо рецептуру и процес ферментације док нисмо добили врхунске резултате односно врхунско пиво. Како се посао развијао, Лука и Дана су отворили на истом месту и кафану. На столовима са карираним столњацима седели су људи разговарајући уз криглу врхунског пива. Ниједно индустријско пиво није се, квалитетом и укусом, могло мерити са Милићевим пивом. Поред пива, Милићи су производили и лед. Њихова фабрика леда, ледара ледара користила је искључиво филтрирану воду како би произвела чист и кристално бистар лед. Дана је за време Другог светског рата постала удовица. Није желела да затвори ни пивару, ни кафану, ни ледару. У пивару и кафану тада су, најчешће, долазили Немци, једнако хвалећи све врсте Даниних занатских крафт пива. Дана је била је стамена, јака и одлучна жена, стуб породице, бавила се послом који у то време нису водиле жене. Стрељана је по завршетку Другог светског рата. Због сарадње са окупатором. Ни кафана, ни пивара, ни ледара више не постоје. На њиховом месту данас је зграда Општине.

Mitrovica is a city of crafts and taverns. Both are now disappearing. This is a story about the crafts and taverns of Mitrovica, but above all about a woman who became the symbol of daring and suffering. In the southern part of the town, the Milić family, Luka and Dana, had a brewery. They were producing, pouring and selling their beer, made according to a traditional recipe. It was one of the best craft beers in the region. They used top-quality ingredients and zero additives, conservatives, artificial colors, or other chemical tricks! Sparing no effort and time, they developed the recipe and the process of fermentation until they got first-class results, that is first-class beer. Later, as their business developed, they opened a tavern by the brewery. At the tables covered with checkered tablecloths, people exchanged news, gossip, and opinions over their tankards of Milić’s beer. No industrial beer could compete, in quality or taste, with this one. The Milićs also produced ice. Their ice factory used only filtered water in order to make clean and crystal-like ice. During World War II, Dana became a widow. She didn't want to close the brewery, nor the tavern, nor the icehouse. The most frequent guests in her brewery and tavern were Germans, who admired and praised all Dana's craft beers. Dana was a principled, strong-minded, unwavering woman, the pillar of the family. At the time no woman ran that kind of business. After the war, Dana was executed. The reason: collaboration with the enemy. The Milić brewery, tavern, and icehouse do not exist anymore. Today in their place stands the building of the town’s city council. 


Музички светионик - The Musical Beacon

Чедомир Чеда Цвејић. Рођени Митровчанин, који је читав живот провео у свом родном граду, најпре, до 1964. године у јужном делу, а потом, када је његов син добио стан од Трепче, у северном делу. Видимо га како поносно носи свечану униформу Певачког друштва „Нушић“, чији је био истакнути члан. А како и не би био поносан. То певачко друштво било је тридесетих година прошлог века најпознатије у јужном делу ондашње Краљевине Југославије. Овај црквено-грађански хор основан је у Митровици још 1922. године, заузимањем проте Анђелка Нешића, судије Драгољуба Симоновића и учитеља Стојана Студића, и понело је име Бранислава Нушића, касније прослављеног српског писца који је својевремено службовао као конзул у Приштини. Хор је окупљао људе различитих занимања (највише просветних радника и чиновника), а од самог оснивања одликовао се масовношћу – никада није имао мање од шездесет чланова, а највише их је било око сто. Међу свим тим људима почасно место заузимао је и Чедомир Цвејић. Међу првима се пријавио да научи шта је то хорска песма и црквено појање. Имао је стрпљења да увежбава такт по такт, поседовао дар да ослушне анђеле који су га водили у певању, да спозна како је литургијска певање света дужност, како имати таленат значи умножавати га, вратити Богу, као чист принос и жртву. Процват певачког друштва догодио се После 1934. године, када је на дужност хоровође ступио Момчило Нешић, а овај хор доживео процват и велику популарност, Чедомир Цвејић је већ редовно наступао на академијама и значајним верским и националним празницима, на концертима и турнејама по многим градовима Моравске и Вардарске бановине, дакле на простору данашње Македоније, Косова и Србије. По сведочењу ондашње штампе, концерти хора „Нушић“ били су изузетно посећени и добро прихваћени, а на репертоару су доминирала музичка дела Милоја Милојевића, Стевана Мокрањца, Корнелија Станковића и Владимира Ђорђевића. Тада је и Чеда постигао то величанствено стање тишине које слушаоцима омогућује да чују небеску хармонију, и да се, уз много труда и муке, барем на трен, придруже анђелима. И могао је млађим члановима хора да пренесе ту спознају, осећање радости и стрепње, одговорности и поноса. У литератури певачко друштво је овековечено као хор који је имао запажену улогу за развијање, богаћење и популаризацију музичке уметности, и кључну улогу за музички, културно-уметнички, просветни и забавни живот грађана Митровице. Чланови „Нушића“ били су носиоци музичких активности грађанског друштва. Због свега тога пред Други светски рат није се могла замислити значајнија културна манифестација без учешћа овог хора. И без присуства Чеде Цвејића у њему, чији је глас одушевљавао и продуховљивао публику широм земље.

Čedomir Čeda Cvejić. He was born in Mitrovica and spent all his life in his native city; first in its southern part; then, after his son got an apartment from Trepča in 1964, in the north. We see him proudly wearing the ceremonial uniform of the “Branislav Nušić” singing society, of which he was a notable member. Of course he was proud! In the 1930s, “Nušić” was the most remarkable singing society in the southern part of the Kingdom of Yugoslavia. This community church choir was founded in Mitrovica in 1922, owing to the advocacy of archpriest Anđelko Nešić, judge Dragoljub Simonović, and teacher Stojan Studić. It was named after Branislav Nušić, the famous Serbian writer, who was the consul in Pristina in his youth. The choir gathered people from various walks of life, mostly teachers and clerks, and had between sixty and nearly a hundred members. Among all those people, Čedomir Cvejić occupied the place of honor. He was among the first to learn about choir singing and church chanting. His gifts were that of patience to practice songs tact by tact and the capacity to hear angels’ who guided his singing. He understood that liturgical singing was a sacred duty and that having a gift obliges one to share it with other people and, in that way, return it to God. The singing society flourished and gained great popularity after 1934 when Momčilo Nešić took over the duty of choirmaster. Čedomir Cvejić regularly took part in the choir’s performances on the occasion of significant religious and national holidays, concerts, and tours, in many towns of the Morava and Vardar banovinas (the territories of today’s North Macedonia, Kosovo, and Serbia). As the contemporary press testified, the concerts of the “Nušić” choir were highly attended and extraordinarily received everywhere. Most often they performed works by Miloje Milojević, Stevan Mokranjac, Kornelije Stanković, and Vladimir Đorđević. At that time Čeda had achieved the magnificent state of silence, enabling the audience to hear the celestial harmony and to join angels, at least for a moment. He was eager to transmit his knowledge and the feelings of bliss and yearning, of responsibility and pride, to younger choir members. The singing society was eternalized in literature as a choir that had an important role in developing, enriching, and popularizing the art of music, and the key role in the musical, cultural, artistic, educational life, and entertainment of the citizens of Mitrovica. The members of the “Nušić” were bearers of the musical activities of civil society. Before World War II, it was hard to imagine an important cultural event without this choir. Or without the presence of Čeda Cvijić, whose voice mesmerized and spiritualized audiences throughout the country.


Старац и Ибар - The Old Man and the Ibar

Прошло је много година откако Лука Пантић више није са нама. Али жива су његова деца, његови унуци, пријатељи. Жива је легенда. Живи прича, која се из године у годину мења, као што се мењају и приповедачи који је стално допуњују новим детаљима, како би привукли нову публику. Причи је увек потребна примеса фикције да би била стварна, да би могла, из генерације у генерацију, да остане жива. Зато замислите... Замислите чврсто грађеног мушкарца у раним шездесетим годинама, проседе косе. На њему је истрошено рибарско одело, обува гумене чизме. Освит је пролећног дана, мај 1967. или 1968. године. У руке узима једноставан, стари, али снажан штап за пецање. Да, Лука ће тај дан провести, као и много пута до тада, на свом омиљеном месту на реци. На Ибру. Замислите вече, како се спушта на његову рибарску корпу. Кроз мрак назире се ситна риба. Није то баш некакав улов за страственог рибара којем риба није потребна да би је продао на пијаци, или да би уживао у смирај дана покрај реке. Лука је читав живот био у потрази за изазовом. Замислите рибара, празних руку, како почиње да пакује своју риболовачку опрему. Исфрустриран. А онда, одједном, штап почиње неконтролисано да се савија, све до земље. Лука га зграби, повлачи унатраг, али не може ни да га помакне. Улази у воду, наставља да вуче, из све снаге, али најлон се не помера. Замислите ноћ, без трачка светлости, уз шум ветра и хук реке. Лука је уморан, али осећа, ова неочекивана битка, то је одлучујућа борба. Не хвата га грч, осећа се довољно снажним. Риба има удицу у ждрелу, а не он. Човек није створен за поразе. Он и она, свезани једно за друго, све док једно од њих не одустане. Лука не одустаје... Замислите јутарњу измаглицу. Силуету локалног сељака који се приблажава обали. То је Азем. Прихвата се штапа, вуче заједно са Луком штап. Да ли ће се штап поломити, најлон само што није пукао... Замислите како се у једном тренутку високо из воде диже риба, показујући сву своју огромну дужину и ширину, сву своју снагу и лепоту. Као да виси у ваздуху изнад Луке и Азема. Какав је то улов био! Огромно чудовиште сома, дугачко преко два метра и тешко преко седамдесет килограма! Рекорд који још увек није оборен дуж реке Ибар у Митровици.

Many years have passed since Luka Pantić is not with us anymore. But his children, grandchildren, and friends are alive. The legend lives too. The story changes with each passing year. So do its narrators, always adding new details to attract new audiences. All stories need a grain of fiction to make them real, to help them survive through generations. Therefore, imagine... Imagine a sturdy man in his early sixties, with salt and pepper hair. He is wearing shabby fisherman's gear and rubber boots. It's the first flush of a spring morning, May 1967 or 1968. The man is taking an old, simple, but solid fishing rod. Yes, Luka is going to spend this day, like so many days before, at his favorite spot by the river. The Ibar River. Imagine the evening softly descending on his fisherman's basket. You can glimpse some small fish there in the dusk. Not a good catch for a passionate fisherman, who doesn't fish for money nor for the pleasure of spending the end of the day by the river. Challenge is what Luka has always been looking for. Imagine a fisherman, empty-handed, already packing his fishing equipment. Frustrated. And then, suddenly, his rod starts to move wildly and bends all the way to the ground. Luka grabs it and pulls, to no effect. Entering the water, he pulls with all his might. In vain. Imagine the night, as dark as black ink. Imagine the howling of the wind and the roar of the river. Luka is tired, but he feels that this unexpected battle is decisive. No cramps, luckily; he feels strong enough. The hook is stuck in the fish’s throat, not his own. Man is not made for defeats. Only him and the fish, tied together until one of them surrenders. Luka doesn’t want to. Imagine the morning mist and the silhouette of a local peasant approaching the bank of Ibar. It’s Azem. He grabs the rod and the two of them are now pulling together. Is the rod going to snap? The nylon line is surely about to break... Imagine the moment when the fish rises high above the water, exposing its huge width and length, all its power and beauty. It looks like it is hanging in the air above Luka and Azem. What a catch! A monster catfish, over two meters long and weighing over seventy kilograms! A record that is yet to be broken along the Ibar River in Mitrovica. .


Cлике од хиљаду речи
Pictures Worth a Thousand Words

Да није било мото трка Митровица не би почетком педесетих година прошлог века добила прву фотографску радњу. Једна таква трка организована је средином XX века кроз Црну Гору, Косово и Србију. На двоточкашу у Митровици се зауставио Момчило Неговановић, тада још младић, рођен 1930. године у Чачку, где је завршио фотографски занат и где се активно бавио бициклизмом. Од Митровчана је чуо да у граду не постоји фотографска радња. Зато је и одлучио да се убрзо из Чачка пресели у Митровицу и поред самог моста, где се данас налази ресторан „Ура“, отвори радњу коју је назвао „Фото Мома“. Убрзо се и оженио, постао отац три ћерке. Од тада и Митровица живи вечну садашњост, а њени грађани стичу бесмртност, овековечујући себе на фотографијама потомцима. Заиста, захваљујући Фото Моми забележене су и сачуване фотографије старе Митровице из друге половине прошлог века и многа дешавања у граду из тог периода. Генерације Митровчана овековечене су камерама Моме Неговановића на венчањима, прославама, дружењима, или позирајући дотерани на фотографијама које су се, далеко пре појаве интернета, делиле родбини и пријатељима „за успомену и дуго сећање“. Готово да нема митровачке породице јужно и северно од Ибра која у својим албумима нема фотографију насталу или израђену у студију „Фото Мома“ на којима су људи којих више нема или садашњи становници обе Митровице кад су били деца. Мома је имао и таленат за музику. Свирао је гитару, бавио се џезом у војном оркестру, а чувени Митровчанин, урбана легенда града, музичар Петар Ракић, од њега је, по сопственом признању, научио неке од првих џез композиција, а касније основао Биг бенд оркестар, један од свега шест на простору некадашње Југославије. На неки начин, Мома је тако и себе уткао у музички процват Митровице, дарујући овом граду ноте и енергију џеза. „Фото Мома“ је после 1999. године пресељен у северни део града, где се и данас, у самом центру, налази, и даље у породичном власништву (данас је води његова ћерка Ана), исписујући боље него било која књига, историју једног града у којој се јасне црно-беле фотографије разливају у колоритној апстракцији савременог доба, раскошног и застрашујућег.

If it weren’t for moto races, Mitrovica would probably not get its first photo studio in the early 1950s. One such race through Montenegro, Kosovo, and Serbia, organized in the middle of the 20th century, brought to Mitrovica Momčilo Nestorović, a young man, born in 1930 in Čačak, where he learned the craft of photography and actively practiced cycling. He stopped his two-wheeler in Mitrovica and, upon learning from the locals that the town didn’t have a photo studio, decided to move here and start a business. He opened a photo studio near the bridge, at the place of today’s “Ura” restaurant (“ura” is “bridge” in Albanian) and named it Photo Moma. He soon got married and became a father of three daughters. Since then Mitrovica has been living in an eternal present, its citizens immortalized in photographs they pass down to their descendants. Indeed, it’s owing to Moma’s camera that we have the images of Mitrovica and its life in the 1950s. Generations of Mitrovica inhabitants are eternalized at weddings, celebrations, gatherings, socializing, or while posing in Photo Moma, well-groomed, in their best clothes. Long before the Internet, these photos were shared with relatives and friends “as a memory to treasure forever”. There is hardly a family in Mitrovica, South and North of the Ibar River, that hasn’t, in their photo albums, a photograph shot or at least developed and printed by Photo Moma. These are photos of bygone times and persons or of present-day elderly inhabitants of both Mitrovicas in their childhood. Moma was gifted for music too. He played guitar; he played jazz in the military orchestra. The urban Mitrovica legend, musician Petar Rakić, who founded one of the six Big Band Orchestras in former Yugoslavia, admitted that he learned some of the first jazz compositions from Moma. By offering to Mitrovica the notes and energy of jazz, Moma weaved himself into the town’s musical development. After 1999, Photo Moma moved to the center of North Mitrovica, where it still works as a private family business, run by Moma’s daughter Ana. Better than any book, Photo Moma has been writing the history of this city, in which clear black and white photographs dissolve into a picturesque abstraction, at once lavish and frightening, of the contemporary age. 


Александар Дунђерин

Александар Дунђерин рођен је 1974. године у Новом Саду (Србија), где је и завршио студије српске књижевности и језика. Као новинар и уредник радио у више новосадских и београдских часописа и листова. Аутор више стотина студија, есеја, критика, чланака, приказа, публицистичких радова, прича, објваљених у зборницима, уметничкој периодици и недељним и дневним листовима. Написао књигу уметничке прозе (У напуклој љусци), књигу критика (Демони одлазе I. Српска проза на почетку 21. века), књигу разговора и полемика (Демони одлазе II). Приредио антологију Неодољива тешкоћа постојања, посвећену српској косовској књижевности XXI века, књигу критика о Мирославу Тохољу (Тамна лепота брисаног простора. Проза Мирослава Тохоља), монографије Црквени хор „Бранислав Нушић“ Косовска Митровица и Васиљ Аџић (1976-2019). Наџезирај ми слику (заједно са супругом Миљаном Дунђерин). Од 2015. године са супругом Миљаном води Приватни културни центар „Акваријус“ у Митровици.

Aleksandar Dunđerin

Aleksandar Dunđerin was born in 1974, in Novi Sad (Serbia), where he graduated from the Faculty of Philology, department of Serbian literature and language. As a journalist and editor he worked in several magazines and dailies in Novi Sad and Belgrade. Dunđerin is the author of several hundred studies, critiques, articles, reviews, nonfiction works, and short stories, published in various collections, art magazines, weekly and daily newspapers. Dunđerin wrote a book of prose fiction (In a Cracked Shell), a book of critiques (Demons are Leaving I. Serbian Literary Prose at the Beginning of the 21st Century), a book of interviews and polemics (Demons are Leaving II). He edited the anthology The Irresistible Hardness of Existing, dedicated to the 21st century Serbian literature in Kosovo, a book of critiques of Miroslav Toholj's works (The Dark Beauty of Being Exposed. Miroslav Toholj's Prose), monographs “Branislav Nušić” Church Choir in Kosovska Mitrovica and Vasilj Anđić (1976-2019). Jazz Me a Picture (with his spouse Miljana Dunđerin). Since 2015, Aleksandar and Miljana Dunđerin have been running the private cultural center “Aquarius” in Kosovska Mitrovica.

All translations from serbian into english by Slavica Miletic